O jednom pokušaju rekuperacije

Lešinarenje i žrtvovanje blokade jeftinoj populističkoj demagogiji i antiglobalističkom mediokritetluku

Letak u PDF formatu možete otvoriti ovde.

Afirmacija slobodarskih ideja od strane studentskog protesta ne može i ne sme se poistovećivati sa perspektivom Levice unutar njega. Svedoci smo dugogodišnjih pokušaja da se radikalizacije studentskih borbi pripišu organizacijama zvanične kapitalističke levice umesto autonomnim samoorganizovanim studentima koji su stvarni uzrok takvog razvoja. Ovakva praksa levičara i partija unutar studentskog pokreta, a putem koje su stalno nametane ideje sa kojima se studenti nisu identifikovali i koje su samim tim proizvodile sukobe i delovale destruktivno po sam pokret, godinama ih samo izoluju od studentske populacije. Upravo je ovo razlog zašto su levičarske organizacije dospele u žižu javnosti tokom studentskih blokada ; medijska kampanja usmerena protiv studentskog protesta je pokušala da iskoristi takvo stanje i diskredituje protest serviranjem ideje o nekakvoj konekciji zvaničnih organizacija i samoorganizovanih studenata. Danas, kada studenti počinju da prihvataju radikalne metode borbe usled sve lošijih standarda studiranja i života studenata uopšte, ovakva “levica” pokušava preuzeti zasluge za takav razvoj događaja pritom tonući u sve bedniji vrtlog nesvesti o svojoj ulozi u sabotaži studentskog pokreta. Tako je na primer “Anarhosindikalistička inicijativa” jedna od organizacija koja je nizom svojih pokušaja okorišćavanja na račun studentskih protesta tokom godina dovela sebe do takve tačke izolovanosti da svoje delovanje može omogućiti jedino kroz broj fantomskih paravan organizacija. U te svrhe je svojevremeno korišćena organizacija “Borba za znanje”, a danas se to čini putem “Kampanje za besplatno obrazovanje” i portala “Studentske borbe”. Usled činjenice da su ovakve organizacije ostale samo ljušture bez ikakve perspektive koje se koriste kao babaroge za studente nije ni čudo da je jedino što im preostaje lešinarenje nad tradicijom studentskih blokada.

RADNIČKA-STUDENTSKA BORBA I PROBLEM VEŠTAČKE POLITIZACIJE

Studentska borba je revolucionarna utoliko što se širi i povezuje sa radničkom akcijom. Priroda borbi u današnjem kapitalizmu je takva da one više ne mogu ostati na nivou jedne izolovane fabrike, već se vrlo brzo šire na teritorijalnom nivou probijajući sve nametnute barijere. Te borbe nisu reformske već defanzivnog karaktera - predstavljaju poslednju liniju odbrane od novih napada krize i ukidanja tekovina ranijih radničkih borbi. Studentski protest je vrlo lako mogao da eskalira u socijalnu pobunu poput one koja traje u Grčkoj ili Francuskoj 1995. i 2006. Upad policije na fakultete još lakše se može zamisliti kao povod za nerede poput onih u Londonu ove godine.

Koncepcije zvanične levice ne uspevaju da uvide kauzalnost između neposredno dnevnih zahteva (koje u svom sramotnom neznanju nazivaju « reformističkim ») i revolucije. Zato se predlaže uvođenje levičarske politike na mišiće, izvana. To bi značilo da protest podrži levičarsku politiku dekretom, i tako uđe u domen klasičnog politikantskog delovanja. Lakeji sistema pokušavaju da nametnu neku vrstu programa (koji nije rezultat političke artikulacije u protestu, a nije ni levi), na primer namećući ideju “besplatnog obrazovanja” koje mistifikuje ciljeve pokreta ili nove strategije finansiranja. Suština današnje levičarske i socijaldemokratske politike je u vapajima za više države i priželjkivanja njene veće kontrole. To sve naravno nema ništa zajednično sa istinskom revolucionarnom levicom.

Suprotno onome što levičarski demagozi tvrde, antikapitalistička linija se razvija u krilu radničkog pokreta, umesto da se uvozi spolja putem nekakvih ideja. Na studentskoj blokadi mnogo smo više naučili nego što to naši profesori mogu uopšte zamisliti. Svaki učesnik te blokade je nesumnjivo prosvećeniji od profesora koje smo pukom greškom pustili da održavaju svoja već ofucana klasična predavanja na okupiranom fakultetu i još jednom demonstriraju svoju nepismenost.

Te profesore koji su otvoreno rekli da bi radije ostali u svojoj intelektualnoj kuli od slonovače i da ne žele da učestvuju ni u kakvom organizovanju treba da je sramota svog kukavičluka i neznanja koje su na kraju pokazali pred svojim studentima i koje je proizvod upravo te izolacije.

I bez kakve veze sa ovakvim obesnim prosipanjem neznanja, u ovakvim protestima zaista se artikuliše revolucionarna politika. Samo je pitanje vremena kada će antikapitalistički pokret dobiti svoj svesni izraz. No tamo gde se to dešava proleterska linija nema ništa zajedničko sa antiglobalističkim, nacionalističkim i populističkim levičarstvom kao što je to ono prosuto od strane « Plenuma » u Zagrebu, niti sa politikanstvom i aktivizmom koji je za takve organizacije nužan.

LEVICA I “LEVICA”

Trockističke i maoističke grupe koje su za ovdašnje novinare mediokritete i levičarske kretene epohalno otkriće okrvavile su ruke u svakom ratu tokom dvadesetog veka. Takve grupe navode proletere u imperijalističke klanice podržavajući nacionalno oslobodilačke pokrete klasne kolaboracije koji streljaju komuniste i dovršavaju posao kontrarevolucije, saveznički militarizam i patriotski ‘antifašizam’ za vreme Drugog svetskog rata, te imperijalizme ‘malih’, regrutujući proletere u tim zemljama za rat i delujući ka njihovom potčinjavanju nacionalnim buržoazijama u, tobože, odbrambenom ratu. Tendencija čiji je Marks21 član tokom sovjetske invazije na Avganistan je dva puta menjala stranu, uspevajući dati podršku oba militaristička kampa - najpre svrstavajući se sa SSSR-om, a onda sa mudžahedinima “antiimperijalistima”.

Ultralevica, svetska tendencija koja okuplja radničke agitatore i sa kojom ASI pogrešno tvrdi kontinuitet, osuđuje ovakve grupe kao nosioce reakcionarne ideologije i neprijatelje revolucionarnog pokreta. Nisu samo marševi crnokošuljaša izraz autoritarnog karaktera koji se razvija od kontrarevolucije, već i narodnofrontovska ideologija i nacionalizam u Trećem svetu. Posledice levičarskog nacionalizma predstavljaju nepremostive razlike između lažne i istinske levice. Koliko je nemoguće pomiriti ratnohuškačku socijaldemokratiju i komunistički internacionalizam tokom Prvog svetskog rata, isto toliko je promašeno povezivati ovu nacionalističku, populističku i sabotersku “levicu” sa današnjom internacionalističkom levicom.

Kritika koju nam oni nude i kojoj hoće da žrtvuju studentski protest je primitivna kritika kapitalizma, samo preobučeni antisemitizam, ili “socijalizam budala” kako ga je zvao nemački revolucionar Bebel. Levičarski profesor - snob Vladimir Ilić nije želeo da uzme učešća u blokadi, već nas je “podržao” u nemuštom i sramežljivo napisanom tekstu gde studente u blokadi poredi sa Bader-Majnhofom. Ova fascinacija lenjinističkom urbanom gerilom je toliko bedna da daje komičnu crtu celoj situaciji sve dok se ne setimo da je prva postava ove autoritarne grupe izražavala ideje antisemitizma i učestovala u pokušaju bombaškog napada na centar jevrejske zajednice i to namerno dana kada se obeležavala godišnjica Kristalne noći. Kakve god ovim bednicima namere bile, posledice su strašne i pogubne po sliku o studentskom protestu i mi nametanje te slike, potpomognuto kontrolisanim medijima ne smemo dozvoliti ! Mi nismo TAKVA levica, mi smo ona levica koju levičarski profesori kreteni nikada nisu razumeli !

Fridrih Ebert po kojem nosi ime Fondacija koja organizuje ovu tribinu, učestovao je u gušenju pobune 1919. i direktno je odgovoran za ubistvo Roze Luksemburg i Karla Libknehta, kao i za otvaranje puta razvoju nacističke Nemačke. Fondacija Fridrih Ebert je ilustrativan primer krize i zloupotrebe ideje levice, koja se - ne samo u Srbiji već i u celom svetu - neretko poistovećuje sa populističkim, šovinističkim i socijaldemokratskim delovanjem.

DOLE UBICE ROZE LUKSEMBURG !

DOLE NACIONALISTI ! DOLE SOCIJALDEMOKRATSKI POPULISTI !

DALJE RUKE OD STUDENTSKOG PROTESTA !

Letak u PDF formatu možete otvoriti ovde.